Režija: Michel Hazanavicius
Scenario: Michel Hazanavicius
Uloge: Jean Dujardin, Bérénice Bejo, John Goodman
George Valentin (Jean Dujardin) je velika zvezda nemog filma, krajem dvadesetih godina dvadesetog veka. Nakon premijere jednog od njegovih hit filmova, slučajno sreće jednu od svojih obožavateljki, Peppy Miller (Bérénice Bejo). Ona se potom pojavljuje na audiciji za prateći scenski ansambl za Georgeov naredni film, i dobija malu ulogu i kratku zajedničku scenu sa njim. Nakon ovoga, producenti odlučuju da počnu korišćenje nove tehnologije, ton filma. George ignoriše novotariju i odlučuje da sam procudira svoj sledeći nemi film, i tako dokaže da producenti greše. Peppy, u međuvremenu, postaje zvezda ton filma...
Dakle, na početku druge decenije dvadesetprvog veka, dobijamo ponovo nemi, crno-beli film, a publika i kritika luduje za njim. Zašto? Jednostavno, veoma je zabavan. Film briljira verno imitirajući fotografiju, osvetljenje, kostime, scenu i veoma ekspresivnu glumu iz vremena nemog filma. Gluma je sjajna, muzika maestralna (ne zaboravite da soundtrack traje koliko i sam film, dakle, nešto više od sat i po). Plašio sam se dosade i umetničkog preterivanja, a dobio nešto sasvim nesvakidašnje. Samo se nadam da neće biti u budućnosti pokušaja kopiranja ovog filma, jer bi to bilo vrlo loše.
Preporuka za gledanje: 10/10 (zaista ga ne bi trebalo propustiti).
